Informisanost učenika osnovnih škola o elektronskom nasilju

Usled kontinuiranog porasta upotrebe interneta i mobilnih telefona u svakodnevnom životu mladih, pažnju naucne javnosti sve vise zauzima problem elektronskog nasilja. Polazeci od znacaja koji prepoznavanje i pravilno reagovanje u situacijama elektronskog nasilja ima za domen prevencije nasilnog ponasanja, postavljeno je kvalitativno istraživanje usmereno na ispitivanje nivoa znanja i obavestenosti ucenika o elektronskom nasilju i rizicnim ponasanjima u virtuelnom prostoru komunikacije. Podaci su prikupljeni na uzorku od 84 ucenika, uzrasta od 11 do 13 godina, iz pet beogradskih osnovnih skola tokom skolske 2012/2013 godine, u okviru projekta Program prevencije problema u ponasanju ucenika, putem ucesnickog fokus-grupnog intervjua. U svakoj skoli realizovane su po dve polno homogene fokus grupe. Intervjui su sprovedeni kroz pet vežbi, u skladu sa posebno kreiranim vodicem. Rezultati, izvedeni na osnovu sumiranja i analize kvalitativnih izjava, ukazuju da ucenici elektronsko nasilje prepoznaju prvenstveno u slanju nepristojnih, zlonamernih i uvredljivih poruka drugoj osobi, lažnom predstavljanju u ime neke druge osobe, kao i prosleđivanju neprikladnih fotografija ili snimaka neke osobe. Sa druge strane, ponasanja koja vide kao rizik za viktimizaciju elektronskim nasiljem najcesce su objavljivanje licnih podataka i prihvatanje nepoznatih osoba za prijatelje na drustvenim mrežama, pri cemu se oni sami izlažu riziku viktimizacije prihvatanjem nepoznatih osoba za prijatelje na mrežama za socijalno umrežavanje i davanjem svog broja telefona nepoznatima. Kada je u pitanju virtuelni nasilnik, ucenici pravilno prepoznaju anonimnost kao njegovu glavnu odliku, dok razlog nasilnog ponasanja prvenstveno vide u želji za zastrasivanjem drugih, i smatraju da su to osobe koje su nasilne i van virtuelnog prostora. Sa druge strane, ucenici percipiraju položaj žrtve elektronskog nasilja kao bolji u odnosu na položaj žrtve tradicionalnog vrsnjackog nasilja, zbog mogucnosti da izbegne maltretiranje udaljavanjem od elektronskih sredstava i zbog nemogucnosti nastanka fizickih posledica. Dodatno, ucenici isticu da žrtva lako može zauzeti ulogu nasilnika, ukoliko uzvrati istom merom na maltretiranje. U istraživanju nisu utvrđene polne i uzrasne razlike među ucenicima. Na osnovu istraživackih rezultata može se zakljuciti da ucenici poznaju osnovna ponasanja koja cine elektronsko nasilje, kao i da u znacajnoj meri prepoznaju situacije koje ih mogu dovesti u rizik da postanu žrtve. Uprkos tome, ucenici se upustaju u rizicna ponasanja i nisu u dovoljnoj meri upoznati sa razlozima zbog kojih neko vrsi nasilje elektronskim putem, kao ni posledicama koje ovaj oblik nasilja može proizvesti. U prakticnom smislu, preventivne aktivnosti bi bilo opravdano usmeriti na informisanje ucenika o posledicama elektronskog nasilja i mogucim nacinima zastite u virtuelnom prostoru, kao i na uvežbavanje vestina pravilnog reagovanja u situacijama viktimizacije elektronskim nasiljem.