ТЕОРИЈА И ИДЕОЛОГИЈА КАТАЛОНСКЕ ПОСТМОДЕРНЕ АРХИТЕКТУРЕ

Тема овог рада је разматрање и преиспитивање теоријских и идеолошких модела путем којих је конструисан дискурс о каталонској постмодерној архитектури. Фокус је на анализи текстова каталонског теоретичара де Сола-Моралеса (Ignasi de Sol a- Morales Rubi o ) који је почев од друге половине осамдесетих био најагажованији по питању представљања каталонске архитектуре као специфичног начина бављења архитектонском праксом, који се као такав разликује у односу на остале постмодерне тенденције. С обзиром да је био познавалац концепта слабе мисли ( il pensiero debole ) који је развио његов савременик - италијански филозоф херменеутичко-нихилистичке провенијенције Ватимо (Gianni Vattimo), де Сола-Моралес је у континуитету имплементирао и учититавао идеје слабе мисли у оквире сопствених архитектонских теоретизација. На овај начин, каталонска архитектура је попримила статус архитектонског деривата слабе мисли, из кога је де Сола-Моралес убрзо развио добро познати концепт слабе архитектуре. Циљ рада је покушај да се истраже евентуални идеолошки мотиви де Сола-Моралесовог опредељења за слабу мисао као теоријски модел. У том смислу, каталонска архитектура се може поставити у средиште динамичне релације на чијој се једној страни налази апропријација одређеног филозофско-теоријског назора, док је на другој страни присутна аспирација ка потенцирању каталонског националног идентитета. Редуковање и инстументализација теорије у корист идеолошких импликација доводи до ситуације у којој су главни мотиви слабе мисли изневерени.